Hvala, gospodine Mane!

Pogled na Luvr (desno) i Monmartr kroz sat nekadašnje stanice Orse u kojoj se danas nalazi istoimeni muzej, april 2016.

U svakom umetniku postoji skriveno mesto iz kojeg izviru sva njegova dela.

Mišel Onfre, Gurmanski um~Filozofija ukusa

*********

Pričali su mi da sam prva slova nacrtala majčinim sedefasto plavim kreonom za oči. Taj, za mene zaboravljeni kreativni akt, bio je najstrože sankcionisan. Kreoni za oči su kreoni za oči. Potom su nastojali, tako mi pričaju, jer se i ja, kao svaki kažnjeni stvaralac, nerado sećam svih prepreka na putu umetničke samospoznaje, da unaprede taj moj naprasno ispoljeni talenat svim pedagoški dostupnim sredstvima. Olovke, gumice, rezači i one strahotne sveske na linije. I danas kad ugledam linije dodje mi da svesku okrenem poprečno i pišem dijagonalno.

Sveske na linije i ja smo provele značajno vreme u dugom, plodnom ratu spram kojeg je onaj stogodišnji izmedju Lankastera i Jorka bio čista poezija. S tim duelom se mogla meriti samo moja poslovična tvrdoglavost u odnosu na autoritete. Roditeljske, školske, literarne, likovne ... sve autoriteta. Jedan od meni najmilijih nevaljaluka na liniji borbe s autoritetima odigrao se u osnovnoj školi, negde u petom razredu, kad sam iz prazne sveske nadahnuto izdeklamovala nenapisanu lektiru jednom od najstrožih nastavnika u školi. Kad je potražio svesku da mi upiše ocenu samo što mu nisu spale naočare. Dobro se sećam uzbudljivog osećanja trijumfa i straha. Osećanja svojstvenog, verovala sam, revolucionarima pred neprijateljskim cevima. Tog dana sam otkrila da imam i prilične oratorske, ako ne i glumačke sposobnosti.

Talenat za spajanje reči i slike ispoljen u danima u kojima je moje srce uzbudjeno kucalo samo na pomisao kako ću se krišom popeti na naninu staru trešnju, ili na karakteristični zvuk poslastičarske žice koja belanca i šećer pretvara u one divne, slatke oblake od kojih nastaju šnenokle, često su me iskušavali. Ponekad do suza, a još češće do gorke dileme o besmislu svakog talenta.

Kao novinara su me urednici kritikovali da pišem previše poetski, pa i akademski. Kad sam počela da se bavim naukom nad mojim radovima su se zgražali profesori, docenti i asistenti, jer su bili suviše novinarski i populistički. Isprva sam se strašno mučila da se uklopim u zadate forme, a onda sam naučila zanat. Moja tvrdoglava priroda voli izazove. Voli da se dokazuje.

Medjutim, polako sam prestajala da uživam u pisanju. Ono, moj način da slovima naslikam prizore koji me inspirišu, pretvorilo se u l'art pour l'art , perfekcionističku konstrukciju gotovo savršenih kompozicija i biranih reči, ali nekako bez duše. Shvatila sam da u tim redovima ima svega osim mene. Kao na slikama akademskih majstora sa slavodobitnog pariskog Salona iz druge polovine 19. veka, na kojima jedna temeljno depilirana Venera savršene, porcelanske puti sustiže drugu još lepšu i hladniju, još savršeniju i neživotniju. Pa sve to u kitnjastim, pozlaćenim ramovima s adekvatnim osvetljenjem koje simulira rajsko svetlo. Pravi buržuaski (a može i malogradjanski, kako vam drago) joie de vivre koji nastoji da spoljašnjim efektima poništi finoću nutrine, da posmatrača zavede, ali ne i da ga pokrene, zbuni ili usreći.

Maneova Dama s lepezama (1873) i čuvarka udubljena u knjigu. Muzej Orse, april 2016.

Raspeta izmedju malogradjanskih ideala mojih bioloških tvoraca i nekog neznanog, a moćnog impulsa koji mi je po svoj prilici u ruke stavio onaj sedefasto plavi kreon s početka ove priče, jednog prilično sivog aprilskog dana ušla sam u Muzej Orse (nisam progutala slovo, Francuzi izgovaraju Orse, i znam da će se moja najdraža pariska drugarica, ako ikada bude čitala ovaj tekst, zadovoljno osmehnuti). 

Hodala sam brzo po običaju manično upijajući desetine slika čuvenih majstora. Kao lovac koji želi da svedoči kako je video sve zečeve u šumi, ali je tek one veće primerke odstrelio. Negde intimno sam se dosadjivala do besvesti. Red poljana s makom, nekoliko plaža, malo urodjenika, hipnotički nervozan Van Gog, mnogo elegantno izvijenih stražnjica i bronzanih, uredno složenih lokni, sva sila gospodja s belim suncobranima i malih crnaca koji aranžiraju egzotično cveće kakvo ne raste u francuskim vrtovima, u groteskno kičaste vaze ukrašene motivima iz klasičnih mitova. A, onda se iznenada, iza jednog ugla na kome se klatila ostarela volonterka-čuvar muzeja ne skidajući pogled s knjige, pojavila ona. Gospodja u izvesnim godinama zavaljena na kanabeu, vatreno nervoznog pogleda, okružena lepezama. Disproporcionalno velikih stopala, sva u crnom, s kratkom jaknom koja neobično podseća na libade, bila je prvo lice koje me je nateralo da zastanem.

Na ovom mestu, u ovoj priči, manje je bitno da je žena sa slike Dama s lepezama (La dame aux éventails), koju je Eduar Mane naslikao 1873, Mari-An Galjar, u javnosti poznatija kao Nina de Vijar, supruga uglednog novinara ondašnjeg Figaroa, prerano preminula po svoj prilici od preterane ljubavi prema alkoholu i noćnim sedeljkama. Podjednako je nebitno da je reč o osobi čiji su saloni bili čuveni, koju su umetnici rado slikali. Naime, sve to nisam znala u času kada su mi oči pale na to radoznalo, energično i pomalo nervozno lice žene u poznim tridesetim godinama života. Nedoterano lice. Nesavršeno lice. Pa, ipak, posle dva minuta ja sam u svojoj glavi, bez ikakvih ranijih predznanja, imala sopstvenu priču o toj ženi koja me zainteresovano i pomalo podozrivo gleda sa sivog muzejskog zida. Priču? Imala sam želju da s njom ćaskam uz čašu konjaka, u mekom dimu crnih cigareta, medju svim tim lepezama koje čuvaju mirisne tragove parfema čijeg imena se više ne sećaju ni potomci proizvodjača.

Zašto je ta slika bila toliko drugačija? Verujem zato što je Mane bio veran sebi. Onome što su njegove oči videle. Onome što je osećao. Nije pokušao da laskavo ulepša Ninu de Vijar (a mogao je, njegovo slikarsko znanje je nesumnjivo), a opet baš taj njegov postupak je učinio da čar ove davno mrtve dame iz frivolnog Bel Epoka, ostane tako živa. Tako uzbudljiva. Zahvaljujući tom nepristajanju na obrasce, standarde, kriterijume i sve one "fioke" smišljene od strane mediokriteta, koji ne vole da se tu mnogo "talasa", Mane je sačuvao živu, autentičnu sliku jednog trenutka koji kao dvostrano ogledalo prikazuje istovremeno i umetnika i njegov model. Svako doterivanje, polirnje i naknadno kindjurenje, tako drago Maneovoj epohi, možda bi laskalo sujeti madam de Vijar, ali tu više ne bi bilo umetnosti.  Umetnost je u tom smislu surova. Zahteva iskrenost. Traži verodostojnost. Ne, univerzalnu, već onu ličnu. Sve ostalo su brojni, beznačajni zečevi u šumi kojom lovci sve redje prolaze.

Stek sa pireom od jabuka iz Il de Fransa i čašom odličnog božolea. Restoran Muzeja Orse, april 2016.

I tako sam izgnana sa Parnasa. Nije bilo ljutitih andjela s ognjenim mačevima u mojoj pratnji. Nije se čuo zveket teških, okovanih vrata iza mojih ledja. Samo žamor malobrojnih posetilaca i raspevani glas mlade kustoskinje, koja je grupi Koreanaca neodređenih godina objašnjavala šta Leonardo podrazumeva pod pokretom duše.

Ne pamtim da mi je ikada prijao neki komad crvenog mesa kao onaj koji sam pojela tog dana u muzejskom restoranu. Pored steka mariniranog u senfu serviran je pire od jabuka iz Il de Fransa. Nasmejala sam se. Njutnova jabuka je izvesno napravila manju čvorugu na glavi slavnog naučnika, a moja se evo u obliku pirea nežne teksture i pikantnog ukusa, kao samsara plesačica, privija čulno i zavodljivo kako na rasterećeno nepce, tako i na naprasno oslobođeni um. Što je lepo kad život čoveku ulazi i na oči i na usta!

Hvala, gospodine Mane! Kreoni za oči su zašiljeni i slikanje slova može da počne. Plavih, naravno.

#sitansat #TamaraOgnjevic #beleskesaoblaka #Pariz2016

© Tamara Ognjevic 2017