#sitansat

Djuzepe Macuoli, Smrt Adonisa, 1709, Ermitaž, Petersburg 2014. Zar ne znaš da svako ima svoju sopstvenu vilinsku zemlju? P.L.Travers, Meri Popins ********* Vetar. Čula sam ga koji trenutak posle ponoći. Kao lopov koji je u mraku naleteo na neočekivanu prepreku, zašumeo je u obamrloj krošnji stare lipe. Stresao je isprva tiho toplotu sa lišća, a onda sve snažnije upro u vrata i prozore. Pogledala sam u kofere na ormanu i znala da s njim stiže pokret. Da donosi promene. Pod bosim stopalima se ugibao stari hrastov parket još uvek topao od avgustovskih vrućina. Između mene i malog balkona stajao je poznati, domaći mrak. Bio je potreban samo korak da izađem u noć i osetim dodir tog kasnog posetioca što huji sa severa. Činilo mi se da mogu da čujem vrenje šećera u novom grožđu i smeh seljaka u vinogradima kraj Rajne. Okrenula sam dlan kao školjku prema zamišljenom horizontu, mojim očima nevidljivom od tamnih senki uspavanih zgrada, i osetila plav i hladan stisak njegovih vi...

Jutro na Jonskom moru. Letojani, Sicilija, jul 2017. Veruješ li, Arijadna - reče Tezej - da se minotaur gotovo i nije branio? Horhe Luis Borhes , Asterionova kuća ********* Plutam u kristalno prozirnoj vodi dok jata sitnih, srebrnih ribica začudjeno pokušavaju da ustanove kakvo to neobično, belo telo zauzima njihovo modro-zeleno stanište. Sunce se lagano penje sa kalabrijske strane. Lenjim, sigurnim hodom kojim pastir prevaljuje poznatu distancu izmedju tora i pašnjaka. Ružičasti obluci prošarani tananim nitima i šupljikavo, mrko kamenje nastalo naglim dodirom slane vode i lave, masiraju dlanove kojima se lagano odupirem o tle. Topla struja koja se kotrlja sa marokanske obale, kao vremešna kuvarica zabradjena nežnom penom talasa, presreće onu ledenu iz Mesinskog moreuza, zadojenu vriskom užasnute Scile koju je ljubomorna Kirka pretvorila u čudovište. Prima je nežno u svoje meko okrilje što miriše na dagnje i trilje, neosetno je pretvarajući u prijatni drhtaj sitnih t...