Hermes na Nevskom prospektu

Djuzepe Macuoli, Smrt Adonisa, 1709, Ermitaž, Petersburg 2014.

Zar ne znaš da svako ima svoju sopstvenu vilinsku zemlju?

P.L.Travers, Meri Popins

*********

Vetar. Čula sam ga koji trenutak posle ponoći. Kao lopov koji je u mraku naleteo na neočekivanu prepreku, zašumeo je u obamrloj krošnji stare lipe. Stresao je isprva tiho toplotu sa lišća, a onda sve snažnije upro u vrata i prozore. Pogledala sam u kofere na ormanu i znala da s njim stiže pokret. Da donosi promene.

Pod bosim stopalima se ugibao stari hrastov parket još uvek topao od avgustovskih vrućina. Između mene i malog balkona stajao je poznati, domaći mrak. Bio je potreban samo korak da izađem u noć i osetim dodir tog kasnog posetioca što huji sa severa. Činilo mi se da mogu da čujem vrenje šećera u novom grožđu i smeh seljaka u vinogradima kraj Rajne. Okrenula sam dlan kao školjku prema zamišljenom horizontu, mojim očima nevidljivom od tamnih senki uspavanih zgrada, i osetila plav i hladan stisak njegovih vitkih prstiju. Hermes u liku Preobraženjskog vetra na mojoj maloj terasi izuva svoje krilate sandale. U njegovom mirisu slutim jednu jesen na Nevskom prospektu, kabinet retkosti Petra Velikog, lađare koji ćute na ruskom i slatke vence od lisnatog testa punjene Karemovim poslastičarskim kremom i svežim malinama kod "Bušea" u Maloj morskoj ulici. Maline boje slavujeve krvi imaju ukus žudnje za frivolnom opsenom u gradu u kojem su lepota i smrt dva lica iste realnosti.

Pogled na Isakijevski sabor sa Univerzitetske ili obale sfingi, Petersburg 2014.

Sećam se kiše bronzanog lišća koje vetar nosi preko pozlaćenih kupola Isakijevskog sabora i škripe mostova na Nevi. Mislim na Puškinovu poslednju večeru 27. januara 1837. u "Literarnom kafeu" i Jesenjinovo "Do viđenja, druže, do viđenja" uoči nove 1926. U Hotelu "Angleter" malo toga podseća na mrtvog pesnika koji je s istom strašću opisivao gradove novog sveta i žene koje je voleo.

U Piter, kako Rusi popularno zovu Sankt Petersburg, pre koju godinu me je odvela jedna od onih muzeoloških konferencija. U meni se sve uvek pomalo bunilo protiv silnog rusofilstva kojim sam bila okružena veći deo života. Zbog Dostojevskog, kojeg sam odbila da čitam jer je u meni pokretao mrak i strah, dobila sam slabu ocenu u trećem razredu gimnazije. Nije me uzbuđivala raspevana vizija ruske duše sa Rjepinovih slika. Ruska avangarda me je ostavljala hladnom. Ne stidim se da to kažem glasno, jer bez zatečenog stanja nema ni preobražaja. Vetar bi mogao da duva koliko mu srcu drago.

Zimski dvorac i glumci kostimirani kao Petar Veliki i Katarina Velika, Petersburg 2014.

Iz Beograda sam u koferima ponela kišu. Hermes je skrivao lice ispod krilatog šlema. U praksi to znači da sam na putovanje krenula po zadatku. Bez očekivanja. Bez emocija.

Na izlasku iz metroa, na Admiralskoj stanici sam izgubila minđušu pokušavajući da istovremeno uhvatim šal koji je vetar nemilosrdno nosio u sivu visinu bez oblaka, i da otvorim kišobran. Ljuta sam izašla na Glavnu morsku ulicu na kojoj me dočekala bezbojna vizura identičnih zgrada. Bilo je rano jutro i grad je izgledao sablasno prazno. Tmuran, neprijateljski namršten i sa po kojim zlatnim odbljeskom u mrkom lišću. Nismo se dopali jedno drugom na prvi pogled. Čak ni uz sav trud mog omiljenog ruskog detektiva Erasta Petroviča Fandorina i crnog čaja u najfinijem Lomonosov porcelanu s mlečno belim i modrim ornamentima.

Krstarica "Aurora" danas muzej na Nevi, Petersburg 2014.

Do podne se vreme dva puta promenilo. Čizme su mi postale teške, a jakna suvišna. Satima sam čekala neku zakavkasku rođaku da mi donese ključ stana dragih prijatelja, koji se (gle slučaja!) nalazio preko puta Palate Jusupovih na Mojki, onog zdanja u kome je tako teško, dugo i ne baš sasvim uspešno jedne decembarske noći 1916. ubijan Raspućin. Zakavkaska rođaka se izgubila negde u prevodu i ja sam s koferom, torbom punom knjiga i slomljenim kišobranom kroz pet sablasno praznih ulica, dva dvorišta i troja vrata sa različitim šiframa stigla u stan koji je pamtio poslednjeg cara, dekabriste i smrt (još jednu!) Čajkovskog u komšiluku. Tamo su me sačekale dve sitne, izborane starice i jedna šarena mačka lukavog, pomalo urokljivog pogleda. Kad su pred mene stavili džem od ribizli i keks od ovsenog brašna i suvog grožđa bila sam uverena da sam konačno u gostima kod baba Jage. Ma, znam, nije mi se išlo u Piter. Nekako sebe nisam tamo videla.

Zečje ostrvo i Petro-Pavlovska tvrđava, Petersburg 2014.

One su nerazgovetno govorile neku čudnu verziju rusko-češkog. Kasnije sam shvatila da je ogromna knjiga koju su izvukle s prašnjave, tri metra visoke police, bila stari rusko-čehoslovački rečnik štampan još za Staljinovog života. Smatrale su da ću taj jezik bolje razumeti od ruskog. Ja sam, ipak, najbolje razumela jezik slika, mimika i gestikulacija, pa sam napokon shvatila da će izvesni Paška ubrzo stići s mojim ključevima. Na brzinu su iscepale nekoliko listova iz velikog atlasa, spustile pred moje iznenađene oči (kasnije ću shvatiti da su u pitanju mape glavnih gradskih ulica iz vremena dok se grad još nazivao Lenjinovim), a zatim se uz sitno klanjanje, kao boljari u bajci o Caru Saltanu, povukoše u svoje odaje da predahnu. Bio je to bez sumnje veliki napor. Čitav taj mučni razgovor na tri bliska, a tako drugačija jezika.

Trenutak koji mi je vratio osmeh ili o čajanci s Damom i jednorogom, Petersburg 2014.

Ostala sam u malom salonu sa velikim dvorišnim prozorom. Predamnom se pušio samovar kapaciteta dostojnog omanje promrzle čete peterburških kočijaša. Džem od ribizle je imao ukus severnih šuma, salon je mirisao na knjige i stare čipke, i ja sam osetila kako se polako opuštam. Prvo sam u prozoru primetila još jednu mačku boje plavog dima, a onda su moje oči pale prvi put na zanimljivu šaru tapeta pomalo izbledelih boja. Tamo je stajala kopija jedne od onih famoznih dama s jednorogom, nastala u srednjovekovnoj Flandriji oko 1500, koje je i danas moguće videti u pariskom Muzeju Klini. Prvi put tog dana sam se osmehnula. Onako kako to čine ljudi klonuli duhom kad u tuđini odjednom, nenajavljeno ugledaju poznanika.

U trenu se čitava vizura promenila. Sunce se namah uvuklo u veliki prozor i nateralo mačku boje plavog dima da zadovoljno prede. Sitni, veseli mačiji bruj stvarao je utisak da prede i veliki, pomalo musav samovar okićen požutelom slavinicom od slonovače. Prestala sam da osećam prašinu i starost, zimu i smrt među zidovima stana koji je zapamtio i cara, i Lenjina, i 872 dana opsade Lenjingrada. Šarmantno mi je izgledao čak i zbunjeni, riđi Paška koji je preko Glavne morske odneo moj kofer do sledećeg stana s dva dvorišta, tri šifre i ulaznim vratima dostojnim udarne sile Crvene armije na Berlin 1944. Bilo mi je jasno da sam spremna čak i za Dostojevskog.

Crkva Spasa na krvi, kraj 19. veka, Petersburg 2014.

Sve je potom bilo lako i nasmejano. Obula sam one moje čuvene oksford cipele boje trule višnje, kupljene jednog zanosnog septembra u Sijeni. Cipele od sedam milja kako ih zovem u šali jer su podesne za nepredvidivo duge šetnje. Verujem da je u jednim takvim i Kim Filbi prebegao Sovjetima za vreme Hladnog rata. Obuća je, znaju vojnici i trgovački putnici, najvažnija komponenta svakog ozbiljno planiranog pohoda, a ja sam se spremala da osvojim Petersburg.

Kazimir Maljevič, Suprematizam 58, 1916, Ruski državni muzej, Petersburg 2014.

Popodne sam provela na Nevi između Zečjeg ostrva, revolucionarne "Aurore" i carskih sfingi. Suton me proveo kroz Puškinovo dvorište na Mojki, a zatim uzvodno sve do Crkve Spasa na krvi. Odatle sam u oblaku šećerne vune kupljene kod uličnih prodavaca na Gribojedovom kanalu, stigla do Singerove čarobne palate i Kazanjske katedrale, a potom ne dodirujući zemlju do svog peterburškog skrovišta u čijem komšiluku sam otkrila Muzej Nabokova (u njegovom nekadašnjem stanu), zgradu u kojoj je živeo Lomonosov, stan u kojem je Gogolj pisao "Revizora" (u istom se danas nalazi zanimljiv restoran nazvan po slavnom piscu).

Kazanjska katedrala, početak 19. veka, Nevski prospekt, petersburg 2014.

Jutro me odnelo do Marinskog teatra i Nikolajevskog sabora, među zlatna kandila i horove anđeoskih glasova. Na putu ka Ermitažu i Katarininom raskošnom stepeništu sam plesala s Petrom Velikim (odnosno jednim od brojnih glumaca koji zarađuju na ulicama grada obučeni u kostime istorijskih ličnosti), a u popodne krcato ružičastim vazduhom što miriše na mladu šumu i Baltik, zamal ne ostadoh kao začarana u Mramornoj palati grofa Orlova, omiljenog ljubavnika carice kojoj se možda može prebaciti sve i svašta osim istančanog ukusa za muškarce, dragulje i letnje paviljone. 

U trenu kad su se vrata Ruskog državnog muzeja zatvarala za svim pristojnim posetiocima, stajala sam pred Maljevičevom crno-belom geometrijom svakodnevice dok mi se u glavi budila jeretička misao o blinima s kavijarom (kojeg treba neizostavno kupiti kod Jelisejeva) uz onu vatreno skupu muzejsku votku koju Pjotrovski poslužuje odabranim zvanicama u Ermitažu.

Palata kompanije "Singer", početak 19. veka, ugao Gribojedovog kanala i Nevskog prospekta, Petersburg 2014.

Hermes je čekao ispred Gostnog dvora licem okrenut prema Sadovoj i ulici Ostrovskoga gde se u arheografskom odeljenju Biblioteke "Saltikov- Ščedrin" još nalazi 166. list Miroslavljevog jevandjelja. Matrjoške veselih boja i imitacije Faberžeovih jaja blještale su pod led sijalicama iza njegovih leđa. Živa igra svetla i boje činila su da njegov krilati šlem izgleda kao zahvaćen vatrometom.  

Noć je još bila mlada i ja sam odlepršala na završni banket muzeološke konferencije u Generalšatabu da kušam minjone poređane u raskošne barokne ramove tako da saobražavaju čuvena remek-dela iz pinakoteke Ermitaža. Zimski dvorac je na drugom kraju Dvorskog trga izgledao kao velika kutija za nakit od žada i alabastera. Na trenutak sam pomislila na imperatora Pavla I Romanova, koji je iz ruku Malteških vitezova primio čudotvornu ikonu Bogorodice Fileremske, i njegovu čudovišnu smrt prouzrokovanu udarcima zlatne tabakere (između ostalih oštrih i tupih predmeta kojima su ga atentatori doslovno zatukli), a onda sam se setila da takve misli ne utiču dobro na apetit i stala da preturam po lepšoj strani istorije.

Imitacije Faberžeovih jaja kao izuzetno cenjen suvenir, Petersburg 2014.

Da li se u ovom gradu nekada neko srećno zaljubio? Ili je Piter znamenit samo po slavnim i pomalo nasilnim smrtima, pitala sam jednog mladog ruskog kolegu preko piramide od šampanjskih čaša i dva mala brda ostriga.

Ne bih znao. Ovo nije moj grad, odgovara ovaj Moskovljanin bledog, ozbiljnog lica kakvog u mojoj uobrazilji obično imaju vatreni komsomolci pobegli iz škole u revoluciju.

Konobari u belim livrejama i glaziranim rukavicama plesali su s velikim srebrnim poslužavnicima među otmenim zvanicama. Svetlost se prelamala u hiljadama kristalnih suza koje su oblikovale raskošne venecijanske lustere dopremljene ovamo pre više od dva veka. Ermitaž je te rane jeseni 2014. slavio 250 rođendan, a Generalštab kao sastavni deo velikog imperijalnog kompleksa po prvi put dao prostor modernoj umetnosti i provokativnim političkim i rodnim temama. Svet se po dobroj navici brzo menjao, ali je u tim starim palatama i dalje živeo duh prošlih vremena, a moć zidova da pamte svoje nekadašne stanare i njihove navike neosetno se, blagodareći raskoši koju je nemoguće opisati, selila u navike i razmišljanja novih stanara. Otuda utisak da su direktori ruskih muzeja, a posebno onih smeštenih u carskim zdanjima, više otmeni plemići nego muzejski upravitelji nije samo varka moje bujne, vetrovite mašte. Svi ti elegantno prebačeni šalovi od svile i kašmira, lakovane cipele, mufovi od srebrne lisice i verne replike iz male Faberžeove knjige komercijalnog nakita, uzdržano pružanje ruke s visoka, ponekad oholo podignute obrve i laka nezintersovanost... uopšte se ne bih iznenadila da se sa ulaznih vrata Generalštaba u času dok je trajao narečeni koktel, proderao protokol-majstor uzvikujući impozantnu titulu kakvog velikaša s bekenbardima i monoklom ili plećatog oficira na čijim grudima blista bar "Suvorov". Na tom skupu su nearistokratski zbunjeno izgledale tek pojedine američke kolege, koje su se prvi put suočavale uživo sa svom silom ruske istorije koja nije nosila petokraku i komesarski pištolj zakačen lancem za kožnu futrolu.

Nikolajveski sabor, sredina 18. veka, Petersburg 2014.

Veče smo završili u "Astoriji" uz gruzijski konjak i crne, turske cigare zabavljeni pričom o Hitlerovoj pozivnici za veliki banket 1942, štampanoj nemački pedantno na vreme, a povodom, kako su nacisti iskreno verovali, nesumnjivog pada Lenjingrada. Proslava koja je zakazana u ovom, najluksuznijem i najznamenitijem od svih peterburških hotela za 9. avgust 1942, naravno nikada nije održana. Tog dana je glađu iznuren, desetkovan peterburški filharmonijski orkestar pod dirigentskom palicom Karla Eliasberga prkosno odsvirao Šostakovičevu Lenjingradsku simfoniju, dok su preživeli stanovnici, ali i neprijatelji na prilazima gradu, zastali na pola puta između ponosa i neverice.

"Astorija" je podignuta 1912. prema projektu Fjodora Lidvala za smeštaj otmenih zvanica koje su očekivane na proslavi tristote godišnjice od stupanja Romanova na presto Rusije 1913. I danas se u njoj služi carski meni identičan onom od pre jednog veka. Od bifteka "Stroganov" i kotleta "Požarski"do Beluga kavijara i najbolje votke. U jednom trenutku sam shvatila da ja ustvari već treći dan stanujem usred istorije i te večeri su mi cipele prvi put bile tesne. Iste noći sam čula severni vetar kako udara u prozore zaspalih kuća na Glavnoj morskoj. Hermes je ponovo vezivao svoje krilate sandale. Moj kofer je do jutra bio spakovan.

Hotel "Astorija", 1912, Isakijevski trg, Petersburg 2014.

Stisak dugih, hladnih prstiju je popustio. Pokušavam da se setim da li sam zatvorila oči onog trenutka kada sam osetila vetar na licu ili je to samo bio privid. Lipa je utihnula i noć je ponovo utonula u onaj obični, sanjivi mir karakterističan za male ulice na obali beogradskih reka. Komšijska mačka se promeškoljila na susednoj terasi. Ne, tamo sigurno nemaju kitnjaste tapete koji uokviruju reprodukciju "Dame s jednorogom". Iako ... nikada čovek ne zna gde će se pojaviti njegova vilinska zemlja ili bar priča zbog koje treba dopustiti Preobraženjskom vetru da te u sitan sat odnese sa tvoje sopstvene terase. U spavaćici. Bosonogu. Bilo kuda.

Venac s malinama i pistaćima, Buše, Mala morska, Petersburg 2014.

#sitansat #belskesoblaka #TamaraOgnjevic #Petersburg2014

©Tamara Ognjevic 2017