Sicilijansko budjenje

Jutro na Jonskom moru. Letojani, Sicilija, jul 2017.

Veruješ li, Arijadna - reče Tezej - da se minotaur gotovo i nije branio?

Horhe Luis Borhes, Asterionova kuća

*********

Plutam u kristalno prozirnoj vodi dok jata sitnih, srebrnih ribica začudjeno pokušavaju da ustanove kakvo to neobično, belo telo zauzima njihovo modro-zeleno stanište. Sunce se lagano penje sa kalabrijske strane. Lenjim, sigurnim hodom kojim pastir prevaljuje poznatu distancu izmedju tora i pašnjaka. Ružičasti obluci prošarani tananim nitima i šupljikavo, mrko kamenje nastalo naglim dodirom slane vode i lave, masiraju dlanove kojima se lagano odupirem o tle. Topla struja koja se kotrlja sa marokanske obale, kao vremešna kuvarica zabradjena nežnom penom talasa, presreće onu ledenu iz Mesinskog moreuza, zadojenu vriskom užasnute Scile koju je ljubomorna Kirka pretvorila u čudovište. Prima je nežno u svoje meko okrilje što miriše na dagnje i trilje, neosetno je pretvarajući u prijatni drhtaj sitnih talasa koji mi ulaze pod kožu.

Razmišljam kako je uopšte moguć bilo kakav drugi oblik rekonekcije sa sopstvenim bićem doli ova čarolija koju Jonsko more svakog jutra u praskozorije sprovodi nadamnom?

U decembru sam zamalo dobila zapaljenje pluća. Telo me je jednostavno isključilo. Onako kako to svi mi radimo kada pritisnemo prekidač da isključimo svetlo, šporet, bojler ... Niko više nije mogao da prebroji stavke u mojoj agendi, koja se krajem 2016. raspala. Onda sam svečano (jer tako treba), ležeći ispod jorgan planine, slinava i zarozana, izrecitovala pomodne novogodišnje rezolucije. Ustvari, ponovila sam jednu jedinu u različitim varijantama bar desetak puta kako to obično čine ljudi koji negde intimno znaju da je malo ili nimalo verovatno da će obećanje ispuniti.

Manje ću raditi. Mnogo manje. Pogotovu neću raditi istovremeno nekoliko stvari. Naročito neću brinuti tudje brige i neću rešavati svetsku krizu.

Beše to poznata epizoda "ne lipši magarče do zelene trave". Već krajem januara mašina se zahuktala. U rano proleće je moj euforični um već bio na visini većoj od K2. Sa uskršnje trpeze sam sela u autobus za Budimpeštu. Iz autobusa u avion za Lisabon, a iz aviona prava na poslednji voz za Koimbru. Provela sam samo u jednom danu više od 12 sati u putu! Kad sam u ponoć stigla u mali hotel u srcu stare portugalske prestonice trebalo mi je dva sata da zaspim. Umor je, kako bi to skakači u vis lepo rekli, visoko prebacio letvicu. Zatim je stigao maj, a za njim i juni. Uredjivanje časopisa Nacionalnog komiteta medjunarodnog saveta muzeja, stručni radovi, ispiti na doktorskim studijama, predavanja, Artisove tematske šetnje ...

Mazohistički sam uživala u divljenju ljudi koji su se fascinirano pitali kako sve postižem. Ah, pa lako. Čipovana sam od detinjstva da je najstrašnija stvar pod kapom nebeskom gubljenje vremena. Ako ne radiš svakog trenutka nešto korisno, nešto važno, nešto od opšteg interesa, ti ne postojiš. Trošiš Bogu dane uzaludno. Ćerdaš vreme. Gubiš prilike. Bacaš život.

A, čip, pedantno ugradjen u ludu glavu je moćnije oružje od bilo čega što je Tesla domišljao u svojoj hotelskoj sobi hraneći golubove i danonoćno perući ruke. Smrtonosni zrak u službi sigurnog samoubistva.

U noći između 30. juna i 1. jula, prvoj noći u kojoj sam zaspala bez navijenog sata i telefona pored uzglavlja, imala sam jednu od onih noćnih mora koje čoveka katapultiraju iz kreveta tako prestravljenog da se više ne usuđuje da zaspi pre nego što prvi zraci sunca kucnu na prozor. Znala sam da moram na odmor.

Gde, šta, kako, s kim (da li s bilo kim?) ... Ne volim Grčku leti. Ne želim da razmišljam o nabavkama i kuvanju. Neću da se vozim satima autobusom. Ne želim da neznano koliko čekam na granici. Neću mesta na kojima se turisti histerično opijaju do padanja u nesvest, a još manje ona na kojima muzika trešti do zore.

A, da odeš na neko pusto ostrvo? - pitam samu sebe.  I da tamo ostaneš bar jedno dvadeset godina - dodajem.

Mimi Audjelo i Salvo Montalbano. Muški razgovori na ženske teme. Foto @WUZ

U tom času sa ekrana čujem poznati glas s jakim sicilijanskim naglaskom. Inspektor Salvo Montalbano, čudesno biće iz mašte Andree Kamilerija, traži savet od svog kolegu i prijatelja, Mimija Audjela, zavodnika i visokokvalifikovanog eksperta za ženska pitanja:

Bila je danas kod frizera i vratila se nekako drugačija.

Kako drugačija? Isfenirala se? Ošišala? Promenila boju kose? - naginje glavu u stranu na karakterističan način Mimi.

Napravila je novu frizuru. Nekako drugačiju. Ne, nije se ošišala i nije promenila boju kose, odgovara zbunjeni Salvo, komentarišući izgled svoje verenice Livije.

Dobro je! Sve je dobro dok se nije ošišala, a pogotovu je odlično ako nije promenila boju kose! - s olakšanjem će Mimi - Kad žene krenu da menjaju boju kose, budi siguran da je velika nevolja na pomolu.

Etna. Juli 2017.

Tri dana kasnije sam sletela na aerodrom u Kataniji. Samo dva sata od trenutka kad mi je namrgodjeni policajac nauljene crne kose vratio pasoš, ležala sam u plićaku s početka ove priče. Tamo negde iza Monte Taura je krčkala Etna sa svojih nekoliko stotina kratera. Najveća kotlarnica u Evropi, koja kad se naljuti, kao što je to uradila 2002, za čas naraste za čitavih hiljadu metara u vis. Sunce je lenjo brodilo ka slanim plažama Trapanija, a Sicilija je kao plima počinjala da ulazi u moju krv.

                                         

                                                    Jutro na mojoj plaži u Letojaniju. Jul, 2017. @TamaraOgnjevic

Posejdon me nežno vrti oko sopstvene ose u ritmu talasa različitog intenziteta. Čas me okrene na ledja kao vešti igrač tanga kako bi me već u sledećem trenutku odmakao od sebe na pristojno odstojanje plesača valcera. Potom me povuče za nožne zglobove onako kako to čine akrobate na trapezu, pa me podigne na površinu kao da sam perce ne bi li me već u sledećem času zavrteo kao klizač koji bez napora svoju partnerku podigne visoko iznad glave.

Voda do mene donosi šum prvih koraka na šljunku. To Luka i njegov deda šetaju plažom. Tačnije deda nosi šestomesečnog Luku u platnenom "kenguru" dok ovaj proviruje iza njegovog ramena neštedimice deleći najsladje osmehe. Karakteristično šljapkanje papuča pripada Marku, dvadesetogodišnjem čuvaru plaže, koji će za koji čas krenuti da otvara hotelske suncobrane. Ne treba mi sat kako bih znala da će se uskoro začuti pesma i štucanje stare vespe. Tako svakog jutra Frančesko, kuvar obližnjeg restorana Ciao, Ciao, stiže na posao u beloj uniformi sa crvenom maramom i crvenom motociklističkom kacigom. U tom času se ja nevoljno izmigoljim iz mora, umotam u plavi pareo i odšetam kod Salva, šefa hotelske kafeterije, na prvi jutarnji espreso serviran u šoljici veličine naprstka. Sešću ispod starog postera Merlin Monro. Niko neće galamiti što mi je kostim mokar. Niko se neće mrštiti što treba da mi servira kafu pre nego što je kafeterija uopšte počela da radi. Salvo ima potpuno sedu glavu i stari ožiljak preko levog obraza, koji njegovom osmehu daje gotovo nestvranu širinu. Nasmejano lice i nasmejani espreso!

Salvova kafeterija u kojoj sam svakog jutra pila espreso. Letojani, jul 2017.

Život je zaista najšarmantniji mangup u ovoj strani stvarnosti. Umetnik koji neumorno oblikuje najčudesnije slike. Na njima nema epskih scena i istorijskih trijumfa, zadivljujućih kostima i vladarskih regalija, pompe i poze. One su najlepše i najstvarnije kad su jednostavne, spontane, svagdašnje. Kada sebi dozvolimo da ih vidimo, uglavnom slepi od jurnjave, nezadovoljstva, besa. A obično smo besni jer smo dobro, temeljno čipovani.

Espreso koji se pamti ☺

Odakle ste Vi? - pita me baštovan Pjero, zatrpavajući sitnom, vulkanskom zemljom iz Alkantare, veliki busen šarenih vinki.

Ja? Ja sam ... - imam želju da mu kažem Ja sam odavde. Znam da zvuči šašavo, ali sam sigurna da sam bar jednom, u nekom prethodnom životu, bila odatle. Nema drugog načina da se objasni to moćno dejstvo Sicilije na mene. Ili je Sicilija stanje duha. Ono stanje u kojem osećam da su se sve kockice harmonično složile, da svetlo pada pod odgovarajućim uglom, da je sasvim uredu što želim da pevam, spavam, satima slušam slavuje i što nemam snage da čitam Borhesa, koji mi deluje na ovom suncu kao čuvar mračne biblioteke ukletog zamka. A, nisam se ošišala i nisam promenila boju kose. Sve je na svom mestu.

A, čip ... koji čip? Uopšte nisam primetila kad sam ga izgubila.

#sitansat # TamaraOgnjevic #beleskesaoblaka #Letojani2017

©Tamara Ognjevic 2017