Zlatni ples u Donjoj Štajerskoj

Srček u Svečini, srce vina i vinograda Slovenije

"Mogu ti pričati o svojim avanturam počev od jutros", reče Alisa pomalo nesigurno, "nema svrhe vraćati se u jučerašnji dan, jer tad sam bila drugačija osoba."

Luis Kerol, Alisa u zemlji čuda

********

Život je ponekad kao nar. Spolja crven i nabrekao od zrelosti, a iznutra krcat, na granici truljenja. Još uvek sladak, ali i opor od gustine i brojnosti zrnevlja-događaja, koji sustižu jedan drugi pred našom nemoći da ih ispratimo. I onda postanemo umorni i zlovoljni, iznureni i džangirzavi. Onda poželimo da pobegnemo u svet sna ili tišine. Tamo gde nećemo očekivati ništa i niko od nas neće ništa očekivati. Takav je bio moj septembar. Nar koji preti da prsne od zrenja. Spolja privlačan, a iznutra košmaran. Želela sam da pišem, da hodam bez misli kroz predeo koji počinje da se kiti zlatom i jantarom. Da odmorim oči u ruju prirode koje se razodeva, menjajući svoje zeleno, letnje ruho. I da ćutim. Međutim, valjalo je dobiti trku sa obavezama u epizodi zvanoj "hleb naš nasušni", i ja sam kao sablasni plesači iz filma "Konje ubijaju zar ne?" uložila maksimalni napor da ostanem na nogama sve dok isteka vremena u kome će se apsurdno takmičenje završiti. Put u Maribor na simpozijum Museo Europe 2017 sredinom oktobra bio je ta tako željno čekana sudijska pištaljka koja nagoveštava kraj jednog poluvremena. 

Pogled na Dravu i Lent sa Starog mosta

Do slovenačke granice sam čitala biografiju Milice Jakovljević, novinarke i spisateljice koja je mogla biti srpska Džejn Ostin, da je slučaj hteo da se njome bave ozbiljni sineasti i izdavači. Ali, nije. Hroničar i akter jednog vremena za koje naivno verujemo da je bilo bolje i lepše od ovog u kojem živimo, romantična heroina beogradskog javnog života koja je razumela šta prija ženskom srcu. Opčinjena novom Kraljevinom Jugoslavijom, Mir Jam je selila svoje lepe i čestite junakinje u savršenim toaletama od Jadrana do Slovenačkih gora, putovala, pisala i grešno uživala u bombonjerama i kolačima, svili i teatru. Kao i u ono vreme nova država, koju je prigrlila u svoj njenoj raznolikoj bujnosti, Jakovljevićkino delo je nestalo u trenu. Izbrisano socijalističkom revolucijom koja se odigrala u paru sa Drugim svetskim ratom. Uvojak njenih čuvenih zlatnih lokni ostao je negde zaturen, u nekoj vremenskoj fijoci retko otvaranoj iz perspektive moderne žene koja je odavno shvatila da brak nije njen najvažnije postignuće, a nevinost jedina (ne)sigurna valuta kojom može "trgovati" na najvećoj i najnesigurnijoj berzi - onoj sopstvenog života.

Detalj Glavnog trga sa Kužnim spomenikom 

A, onda je preko ruba knjige u moju vizuru ušla Drava kod Ptuja i pogled mi je postao širok i mutno zelen. Reka je tiho navirala kao  uvodni, veseli taktovi Štrausovog valcera koji varljivo prikrivaju njenu moć da se pokrene, zapeni i u apokaliptičnom talasu potopi sve na svom putu. Ništa kao muzika ne može da dočara prirodu vode. I ništa kao kasno sunce Miholjskog leta ne pretvara stare gradove u tajnovite, ali privlačne relikvijare koji čuvaju njihova sećanja.

Freske na fasadi kuće u Gosposkoj ulici

Pružila sam korak niz Gosposku ulicu u naporu da sustignem kasno sunce na baroknim krovovima od crvenog crepa, pretrčala preko Koroške ceste ne osvrćući se ka Straubovom Kužnom spomeniku, jer sam znala da će me on svakako sačekati, i doslovno preletela Stari most na Dravi. Reka je postala tamna kao oniks, a labudovi pod razbarušenim vrbama, beli kao sneg, podsetili su me na vodene ljiljane pokrenute lagano nevidljivim strujama, kao one minijaturne balerine na kitnjastim gondolama koje su nekada davno okupirale moju dečju uobrazilju.

Detalj Stare trte, najstarije vinove loze na svetu

Sunce je još uvek provirivalo iza brda pretvarajući prizor u medeni kolač posut bademima i želeom od jagoda. Na Lentu, dugoj obali koju je nekada utvrđivao srednjovekovni grad, Stara trta, najstarija vinova loza na svetu, čija su četiri životna veka pažljivo proverena odgovarajućom DNK analizom, širila je svoj zeleno-zlatni zagrljaj po fasadama kuća koje pamte austrijske careve, štajerske ribare, jevrejske trgovce, pa i Hitlera, koji je može biti stajao baš na istom mestu gde i ja te mistične jesenje večeri, nekog davnog aprila 1941. Maribor je jedini grad Kraljevine Jugoslavije koji je udostojio svoje posete. Nisu znali Slovenci, sigurna sam, da im sprema aneksiju i masovno iseljavanje u Srbiju.

Vodena kula u kojoj se nalazi prva privatna vinarija u Sloveniji

Lent tone u suton kao otmena gospodja koja čvrsto drži u rukama svoju raskošnu, pomalo ishabanu lepezu dok joj se otežali kapci spuštaju poput ljubičastih senki na još uvek lepo, iako pomalo ocvalo lice. Grad je neobično tih. Hodam kroz poslednje svetlo dok se lagano pali diskretna ulična rasveta. Dole na reci u noć tonu obrisi jedne od najstarijih sinagoga u Evropi, Vodena i Sudijska kula, te ona Židovska, koja kao loša slutnja tihuje u mraku sablasno praznog trga jevrejske četvrti. Grad je poluprazan kao u nekoj viktorijanskoj gotik priči u kojoj stanovnici čvrsto zatvaraju teška vrata za sobom u čas namenjen duhovima i noćnim bićima. Lepo aranžirane bundeve pred ulaskom u hotel "Astoriju" me podsećaju da se bliži Noć veštica. Pijem alpski čaj "Kod Florijana" na Grajskom trgu i razmišljam o razigranim baroknim Bogorodicama koje blagosiljaju iz niša pojedinih zgrada dok s lakoćom gaze mitsku zmiju pod svojim nogama. Kakva čudovišna antiteza koja u izvesnom smislu personifikuje i trijumf čednosti (čitaj: vrline) nad izazovima demonskog (čitaj: telesnog), ali i ženu u sukobu sa sobom samom na temelju navodnog greha čiji je vinovnik. Bogorodice imaju elegantne, lepršave haljine i duge lokne, pa moj skokoviti um namah vidi Mir Jam usred Maribora kako propoveda o nevinosti koju treba zaštiti od izazova, o ženi koju treba odbraniti od nje same. I smeškam se. Znam da ću opet čitati Junga, i znam da je dobro što već neko vreme ne nosim zlatne lokne. Zmija može biti i lekovita ako je ne zgazite.

Grajskim trgom dominira Mariborski zamak ~ Pokrajinski muzej

Prijao mi je Maribor. Prijali su mi, pre svega, ljudi. Njihova jednostavna, nenametljiva srdačnost. Sposobnost da vole svoj grad bez potrebe za poziranjem i preterivanjem. Spremnost da glasno i pomalo tužno kažu šta sve tu još nedostaje, iako bi stranac, putnik-namernik, to teško zapazio. Osvojio me je mali, posvećeni tim Pokrajinskog muzeja u Mariboru, koji se s velikim enuzijazmom bori s finansijskim poteškoćama i ogromnim zdanjem čudovišnog zamka - muzeja u kojem se prepliću srednjovekovlje, barok i rokoko. Ko zna koliko su istorijske građevine zahtevne, kao razmažene bogataške kćeri, i nepodesne za muzeje, razume o čemu govorim. Pa, ipak, ta nepretenciozna lakoća, koju rađa samo ljubav, s kojom su nam pokazivali zbirke, izlagali planove, objašnjavali ideje, vraćala mi je veru u muzeologiju. Hrabrila u uverenju da čuvar kulturnog nasleđa nije samo izlizana fraza plesnjiva od paučine i memljiva od vlage, koja uživa da natapa zidove svih tih zdanja kojima su se razmetali njihovi graditelji.

Predvorje Mariborskog zamka u rokoko stilu 

Naučni skup je odjednom dobio boju, miris, ukus i zvuk. Višesatna izlaganja pod oslikanim svodom Viteške sale sa koje su padale odsečene turske glave i praštao barut u ljutoj bici kod Kornije (Translivanija) 1738, kako je to umetnički zamišljao slikar Jozef Gebler 1763, sve više su se pretvarala u harmonični koncert bez obzira na izvesnu disonantnost kojoj nije nedostajao šarm Merkjurijeve "Boemske rapsodije". Možda zbog činjenice da je jednom baš tu svirao Franc List ili zbog prirode teme "Kuhinjske debate", ili zbog sunca koje je namigivalo kroz bokore muškatli i vinki u velikoj lođi na koju se stupalo ispod svih tih sablji, uštirkanih kragni, napudranih perika i nasmejanih, gipsanih anđela. Negde je tu započeo taj zlatni štajerski ples. Neosetno, neočekivano, ali i nezadrživo.

Zlatna i razigrana Sveta Jelisaveta Jožefa Strauba iz 1750.

Prošavši rustičnim kamenom zidane armamentorijume i ružičasto predvorje ispunjeno putima - presonifikacijama zanatstva, poljoprivrede, trgovine i umetnosti, čiji zidovi neodoljivo pozivaju da ih liznete, jer izgledaju kao glazura Rozen torte, našla sam se na putu ka štajerskim vinogradima i Svečini, pitoresknom seocetu na austrijsko-slovenačkoj granici. Iza mojih leđa je ostao jedan kićeni bunar dekorisan kovanim gvožđem na način koji priziva sećanje na orijentalne kaveze za retke ptice, a nad njim drvo ginka u punom zrenju, čiji se plodovi rasprskavaju žuti i smrdljivi, kao teško sećanje na iskustvo kojem se nerado vraćamo.

Čarolija štajerskih vinograda

Put je, uzak i krivudav, kao sa starih ilustracija za Grimove bajke, uranjao u nadrealno valovit predeo prekriven pravilnim zasadima vinograda, koji su u svojim rumeno-zlatnim jesenjim mundirima, podsećali na armiju postrojenu za paradu. Među njima, alpske seoske kuće, što neodoljivo asociraju na molovane medenjake, i veseli ljudi koji planinare, voze bicikle, ispijaju slatki mošt (piće na pola puta između šire i vina) plandujući na drvenim klupama, pod zlatnim venjacima, dok na vatri prska pečeno kestenje, a sitne ptice sleću na drvene vetrenjače. Prizor sa manjim intervencijama kao sa Brojgelovih slika seoskih svetkovina uz jednu vangogovsku notu kada je reč o svetlu i pejzažu. Oči se šire i gladno upijaju na desetine prizora veselih kao snaše koje pokazuju lepa kolena i nove haljine na ringišpilu koji ih diže sve više i više, pa se čini da će se lanci otkinuti, a one kao šareni baloni sunuti u nisko nebo. Jedan od onih dana koji pred neumitno nastupajuću zimu pune sve ćelije ekstatičnim suncem, kao pedantna domaćica špajz zimnicom sve dok u njemu ima imalo mesta i za poslednju teglicu.

Dvorište Gaubeove vinarije

Zavodljiva energija jednostavne radosti i opuštenosti u takvoj scenografiji kao rukom odnosi sećanje na obaveze, probleme, izazove ... I sve postaje lako i prirodno. Pijuckanje vina kod "Gaubea", prebiranje po istoriji vinogradarstva u Muzeju "Kebl", meditiranje na romantičnom Srčeku, srcu vina i vinogradara Slovenije, uživanje u čorbi od gljiva i mesu jelena u "Kući Denk". Najprirodnija je izvesno želja da taj pokretni praznik traje večno kao neki hedonistički perpetum mobile. Zadivljujuće je kako čovek u trenutku na ovakvim mestima postane svestan porekla svih ideja o izgledu i sadržaju rajskog naselja, a one monumentalne i na čas groteskno razigrane, preko četiri metra visoke pozlaćene statue Jožefa Strauba, pravljene 1750. za obližnju crkvu Manastira Studenci, dobiju odgovarajući, razumljiv kontekst. I geografski i estetski. Marija i Josif, Zaharija i Jelisaveta, roditelji Hristovi i Jovana Preteče, danas u Pokrajinskom muzeju u Mariboru, ovde bi, u mariborskom Pohorju, bili skoro pa očekivan prizor iz neke starozavetne epizode u kojoj zemlju Hanan, kojom dakako teku med i mleko, nastanjuju srećni, zlatni divovi.

Hiša Denk ~ carstvo dobre hrane u lepom ambijentu

Ali vreme teče i valja se vratiti onom naru s početka priče. Složiti fotografije iz Donje Štajerske u putni album, vratiti cipele za ples u kutiju na dnu ormana, pojesti poslednji čokoladni keksić iz "Ilihove" poslastičarnice i upitati se kakav je slučaj hteo da povedem Mir Jam sa sobom na ovo putovanje? Hmmm .... verovatno isti onaj u kojem je Eva s malo straha i mnogo radoznalosti probala jabuku sa zabranjenog drveta, spoznajući da sve ima svoj tok, koji je logičan, čak i onda kada nam se njegov smer ne dopada. Naime, ni najmudrijima među nama nije dato da baš sve vidimo, da naslutimo vreme u kojem će i naš sistem vrednosti biti uzdrman, doveden u pitanje, a možda i zauvek nestati. Stoga je čas u kome se makar i na tren može zaplesati zlatan, jer plesači su, kako primećuje čuvena igračica i koreografkinja, Marta Graham, glasnici između ljudi i bogova. Mir Jam me je na to podsetila. Možda više onim što je savetovala da se ne čini, nego onim što je preporučivala. Ili činjenicom da je među igračicama "čarlstona" bila barokna praktikantkinja "menueta", koja je izvodila komplikovane korake između dva sveta zauvek podeljena provalijom Velikog rata. Koreografiju unapred osuđenu na neuspeh.

Puto svira flautu u predvorju Mariborskog zamka

#sitansat #belskesoblaka #TamaraOgnjevic #Maribor2017

©Tamara Ognjevic 2017